Duševna Higijena

Nuit Putovanje Kroz Polje Snova

Zelena priča o sreći se razmilila poljima.
Zeleni koreni sa pogledom na nebo.
Bubamara na pločniku života donosi crvenu radost.
U našem dvorištu rastu lubenice.
Sreća vezana kanapom, pa odvezana, kanap zamotan, pa zaturen, pa pronadjen.
Sreća trči oko drveta, u nadi da će je kanap u svoj toj zavrzlami zaboraviti, a grane je sapliću kikoćući se.
Ona gubi smisao, pita se: jesam li tu da se bavim sopstvenom slobodom ili da usrećim tako nekog u prolazu ko je zaboravio sopstvenu vaznost? Jer samo u tako nekom zaboravu ostaje mesta za momente sreće.
Sreća zaljubljenih
Sreća iz-čekivanja
Sreća ispunjenja
Sreća praznine
Duboka sreća tišine
Sreća kontakta sa duhom
Sreća duševnosti
Sreća duhovnosti
Sreća pobedjenog
Sreća poraženog
Sreća golubice i golubičinog mladunca
Sreća svih onih naj-malešnijih...

Miris Dunja

Evo ovako, potpuno nenadano su me ošamarila mirisna polja dunja centra Srbije.  Išli smo kroz polja kukuruza, pa polja suncokreta, i onda bez ikakvoga razloga je polje dunja iz mojih snova iskočilo baš tu ispred nas.  Pogledala sam iznenadjeno oko sebe, ali niko u tom trenutku nije smeo niti mogao da se usudi da ukorači u priču koja na svom samom početku ima reč ‘miris dunja’. 

Dunje sam nekako uvek samo i sretala u Srbiji.  Onako opore, kisele, skupljaju usta i skroz naskroz su nezgodne za jelo, pa su ih iz ostalih ‘civilizovanih’ delova sveta izbacili iz upotrebe i ubacili u snove nas gastarbajtera i onih malo osetljivijih na Balkanski mentalitet i Balaševićevu pesmu: Dunjo moja… 

Sede kose jednog prosjaka

Na putu za Beograd, posle 3 sata vožnje autobusom, 2 sata vožnje avionom, i 4 sata čekanja po raznoraznim aerodromima Evrope, tamo negde iza Sombora, iza granice, stajemo na dugo isčekivanu pauzu, stajemo na pumpu, na koju smo možda jednom davno, na tako nekom sličnom putešestviju do kuće, vec svraćali. 

Kupujemo svoj prvi burek u Srbiji i naravno jogurt i gledamo ga sa divljenjem gastarbajtera koji ovakav burek sanjaju, rekreiraju, i uvek iznova gustiraju po raznoraznim Turskim i Balkanskim prodavnicama u Evropi. 

Sedamo za sto, napolje, iza kuće, iako je na suncu, bez sene, deluje privlačnije nego ona mesta unutar restorana.  Sedamo napolje.  Srbija se i po tom sedanju napolje razlikuje od ostalih mesta i mestašaca, gradova i gradića – kod nas je sedenje ‘napolje’ kultna pojava.  Mi nadjemo ‘napolje’ čak i na -7 na skijaškoj stazi, dok pijemo čaj, posle par spuštanja liticom.  A kako ne sada, početkom leta kada to ‘napolje’ miriše i potseća na beskrajna polja suncokreta i kukuruza pored kojih smo upravo prolazili. 

Krik Balkanskih Varvara na Divcibarskim Barama

Jutros sam se probudila pored polja narcisa koji su složno izvirivali iz pokošene trave.  Sunce je izašlo ispuštajuci nekakav čudan ružičasti dim, tek tako, da bi nas podsetilo na posebnost današnjeg dana.  Na izvoru zivota se voda toči bez prestanka.  Kapljice su orosile glave narcisa, pa im kosa sada ne može ništa.

Jedna beba, ptica, nam je tačno u podne umrla na rukama.  Čekala je na nas, da ne bi urla sama.  Počivaj u miru, pomolili smo se, dok smo joj telo prekrivali poljskim cvetovima.

Izgubljeni u trenutku

Neznanče, molim te, prestigni vreme
Drhtaji me obuzimaju
Noć se približava
Sadašnjost me opčinjava
Ne prošlost, ne ono što će možda doći!
Molim te, neznanče – zauzdaj vreme
Ne vodi nas nikud – ostajmo ovde
Zamrznuti izmedju dva mladeža - na njenoj levoj šaci
I iza njegovoga levog uha…
Kao treptaj njegove suze dok ka meni pruža ruke
I zvuk njenog besmislenog kikotanja dok drži
Bebu puža u svojoj ruci
Volim te – šapućem mu, mili moj
a on se igra sa mojim dahom
U svojoj ušnoj školjci
Volim te – kažem njoj, mojoj malenoj
a ona se pospano privija u zagrljaj
Koji vredi nekoliko miliona

Neznanče, molim te, zavaraj vreme
I ostavi nas ovde, sada, malo duže...

Snovi male dece

1 maca, 1 zeka i 1 patka u potpunoj harmoniji

Malta je danas bila puna magije. Ovo je scena koju sam snimala dok sam sa decom otkrivala njene cari - maca koja je zaljubljena u zeku, zeka koji se ne boji mace i patka koja ovu ljubavnu vezu posmatra sa strane... :)

Civilizacija

Ja  sam na rolerima, Ema i Andjela, Emina prijateljica koja živi u Ostinu, Teksas, na biciklu.  Andjela, devojčica sa licem andjela mi reče: ja bih uvek radije izabrala biciklo nego rolere, na biciklu makar mogu da sedim...  Ostin, Teksas, oktobar jedne davne 96-te na putu oko sveta, provodim deset dana kod jedne jako dobre prijateljice sa fakulteta koja je tamo emigrirala, negde u isto vreme kada sam se ja preselila na Maltu.  Posle tri dana zatvorenih prostora, klime koja je bila ugradjena čak i u autobusima, restorana koji se nalaze u šoping centrima, vožnje kolima od jednog mesta do drugog bez i tračka nade da ćemo naleteti na pešake ili pločnike, bez tržnica, skverova, barova pored reka, bez života u bilo kom drugom obliku osim života unutar ogradjenih prostora, ja sam zaplakala jer mi je bilo tako strašno tužno da negde na ovome svetu ljudi žive na ovaj način.  'Ja bih samo želela da odem do pekara ili samoposluge i kupim hleb i mleko ali bih htela da do tamo odem pešice, ili eto, biciklom.' 'To je nemoguće, reče moja prijateljica, oko nas su samo auto-putevi, izlazak bez kola je ravno samoubistvu, ljudi bi verovatno pomislili da si nekakav ludak ili terorista'.   Civilizacija na svome vrhuncu, ispeglana, doterana, izoštrena, polirana, savršena u svakom pogledu – naša draga civilizacija.

Snovi male dece

Razmenjujemo se pogledima i misli nam se prepliću sa svakim novim trenutkom koji provodimo zajedno...

Izvini što ti odmah nisam posvetila dovoljno pažnje, rekla je vlasnica kozmetičkog salona 'Ina' u centru starog Ceraka i onda se zagledala u Emine ručice, ona joj je ponosno pokazivala svoj ružičasti lak za nokte koji sam joj ja toga jutra namazala. Kao mamin, rekla je Ema. Čula sam puno o tebi, čak su te neki i sanjali, došla si u san mojoj frizerki, rekla je žena plave kose ali joj je tog trenutka zazvonio telefon, tako da sam joj mahnula pozdrav bez toga da sam saznala kakav je to bio san u kojoj je moja majušna ćerkica bila glavna ličnost. Danas sam razmišljala o snovima, koliko nas snovi odredjuju i šta nam zapravo donose. Šta sanja moj Million i šta je u snovima mojoj Emi? Ema povremeno plače u snu i ja joj tada uzmem ruku i kažem joj – ništa se ne brini mama je pored tebe; Million ne plače, možda je još uvek mali za snove...

Kada sam ja bila sasvim mala ponavljao mi se san veštice koja me proganja kroz šumu, kroz noć...

Lek za dušu

Vetar se igra sa krošnjama grana jelki ispred moga stana koji se graniči sa Košutnjakom, šumom Beograda. Izgleda da će oluja, prava letnja, Beogradska oluja.

Na i sam nagoveštaj letnje Beogradske oluje, svaki živi stvor se pomalo uznemiri, mravi na Adi užurbano odlaze još koji metar pod zemljom sakrivajući se od bujice koja će neminovno preplaviti celo okruženje, komarci se vešto provlače kroz mreže da bi se sakrili u kućama i izbegli epicentar haosa, psi lutalice zalaze dublje u napuštene podrume ostavljajući svoja letnja skloništa ispod kola, tražeći spas od trenutnog haos, mame po još jedanput okreću mobilne svojih tridesetogodišnjih sinova da im kažu da paze kako voze jer se sprema oluja, a letnje oluje u Beogradu uopštte nisu šala.

Ovako jaku bujicu i ovako teške kapljice sam još samo videla u Sidneju, u Australiji. Letnje kiše većih Evropskih gradova – Londona, Amsterdama, Beča, Berlina – su pitome kiše, one mogu da traju dugo i da za trenutak zaplaše nepripremljene stanovnike i pokrenu reke, isčupaju par stabala ili zatvore par tunela, ali one su uvek nekako prilagodjene letnjim danima i milionskim gradovime i toj tako savršenoj civilizaciji. Letnja kiša u Sidneju je kao letnja kiša u Beogradu, kada ona pada, ona ne pada, ona se stušti, surva sa neba, kao nekakva Božija šala koja je izvedena uz veliki gnev, sav saobraćaj u tom trenutku stane, jer brisači tada jednostavno ne funkcionišu, i ljudi i životinje nestanu sa ulica jer niko ne želi da bude deo takve Božije šale – isuviše je opasna da bi se olako shvatila.

napuštene bebe traže nove mame

Da li ste znali da na svetu postoji više od 10 miliona napuštenih beba i male dece, i da ukoliko ih sve zajedno poredjamo na glavne puteve Evrope, praveći ogradu od njihovih tela, oni bi nas svi sa puta gledali, dan za danom našega putešestvija od Beograda do Londona - i bilo bi nam teško da pronadjemo prorez izmedju njihovih malenih tela. Koliko dugo bi nam trebalo da zakočimo i da uzmemo jedno od te dece?

9 meseci

A u šta vi verujete?

Da li vi verujete u sudbinu, u Boga i andjele, u postojanje neke nad-zemaljske sile koja nas vodi ili daje znakove ili više volite da verujete u snagu ljudskoga uma i volje i njegove moći da skroji odelo života na ovoj našoj kugli koja se neumorno okreće oko sunca? Ja verujem u oboje.

Poklonik života

Šta je to što mene u Emi Sintayu tako fascinira? 

Šta je to što sve nas, poklonike života, koji u njoj vidimo spas, ka njoj tako neodoljivo privlači? Da li je to taj njeni potpuno svesni pogled kojeg je tako retko naći u majušnim devojčicama njenih godina, ili taj plamen koji izvire iz dubokih crnih blago nakošenih očiju, ili njena neposrednost što otapa srca i najčudnijih šetača ovom planetom? Da li je to hrabrost jednog usvojenog deteta, koje je odvedeno iz sopstvene zemlje i bačeno u krilo tamo nekakve potpuno nove Srpske mame, i okruženo tamo nekim potpuno novim stvarima i jezicima i običajima i njena nepokolebljivost da ostane živa i sretna i celovita?

Jedan dan sa Emom Sintayu u Beogradu

Koliko samo ljubavi
Koliko samo smeha
Koliko ispruženih ruku
Koje kažu
Pa mi tebe u potpunosti
Baš sada, ovde, za naše zauvek, koliko god kratko ono trajalo, obožavamo
Iskreno,
samo tako,
čisto,
po Srpski
Sa osmehom koji sve zna i sve prihvata

Beograd, glavni grad Srbije, zemlje ratnika, koja već decenijama bije neke svoje ne-racionalne bitke, Emu Sintayu, moje dete iz Etiopije, prihvata kao
Šaragansko čudo.