Популарни постови

недеља, 09. новембар 2008.

Poklonik života

Šta je to što mene u Emi Sintayu tako fascinira? 
drums, sea, e knjiga, zivotna prica

Šta je to što sve nas, poklonike života, koji u njoj vidimo spas, ka njoj tako neodoljivo privlači? Da li je to taj njeni potpuno svesni pogled kojeg je tako retko naći u majušnim devojčicama njenih godina, ili taj plamen koji izvire iz dubokih crnih blago nakošenih očiju, ili njena neposrednost što otapa srca i najčudnijih šetača ovom planetom? Da li je to hrabrost jednog usvojenog deteta, koje je odvedeno iz sopstvene zemlje i bačeno u krilo tamo nekakve potpuno nove Srpske mame, i okruženo tamo nekim potpuno novim stvarima i jezicima i običajima i njena nepokolebljivost da ostane živa i sretna i celovita?

Dakle, kako Ema Sintayu, moja 4-godišnja devojčica izgleda? Ona je potpuno majušna... Ima 104 centimetara i 15 kilograma i nosi odeću dece od 2 do 3 godine. Dok sam žudno iščekivala njen dolazak, napunila sam joj orman ružičastim, plavim i ljubičastim čipkanim haljinicama broja četiri koje sada leže na vrhu ormana netaknute i čekaju da ona poraste kako bi mogla da u njima izigrava princeze, balerine i pevačice.

Ema Sintayu je puno života – život izvite iz njenih ušiju, iz njenog nosa, iz njenih roze lakom namazanih majušnih noktiju (u kući oca moje prijateljice je našla lak za nokte i pošto ga je potpuno osvojila, on joj ih je namazao sa najvećom mogućom pažnjom), iz njenih pokreta i njenih flertujućih pogleda.

Dakle, šta ovo majušno biće radi svaki put kada mi udjemo u taksi u jednom od naših putešestvija kroz mili mi Beograd – ona se prvo neizmerno kikoće a zatim svojim ručicama kucne taksistu po jednom ili oba ramena ili ga pomiluje po kosi ili mu u ogledalu pošalje poljubac ili ga onako od srca zagrli. Bi-bip, kaže ona njima, nagovarajući ih da zatrube u ime sve dece sveta onako, tek tako, bez razloga. Ona se prema svakom od njih ophodi kao da su baš oni njeni najmiliji i sa njima postupa kao da svako od njih nosi tajnu trenutaka njene sreće. I oni se istope, tu pred mojim i njenim nogama – razbijajući baš sve barijere, noseći ih u bezbrižnost njihovog detinjstva ili detinjstva njihove dece koje oni čudom odrastanja vrlo brzo krenu da uzimaju zdravo za gotovo. I onda oni trube, za nju i njenu razdraganost, tako tu, bez razloga.


Detinjstvo je slatko kaže nama Ema Sintayu – vrlo slatko - i kikotanje je slatko – probajte, videćete... Daj nam ruku Ema Sintayu, zagrli nas, čak i samo na trenutak, unesi u naše oblake sunca, pouči nas prizorima koje samo deca vide i punim srcem osećaju, prizorima zanesenih vetrova i cvrkutavih veverica, daj nam svoje oči, makar samo za momenat kako bi otkrili značenje reči 'sada' i kako bi probali gutljaj te ambrozije koja ni jednog Boga nije ostavila ravnodušnim.

1 коментар:

Yogini је рекао...

Carobno.... sva sam se najezila, i nasmijala, onako kao da sam i ja opet dijete! Veselim se vasim novim pustolovinama kroz svakodnevicu ;-)