Ja sam na rolerima, Ema i Andjela, Emina
prijateljica koja živi u Ostinu, Teksas, na biciklu. Andjela, devojčica sa licem andjela mi reče:
ja bih uvek radije izabrala biciklo nego rolere, na biciklu makar mogu da
sedim... Ostin, Teksas, oktobar jedne
davne 96-te na putu oko sveta, provodim deset dana kod jedne jako dobre
prijateljice sa fakulteta koja je tamo emigrirala, negde u isto vreme kada sam
se ja preselila na Maltu. Posle tri dana
zatvorenih prostora, klime koja je bila ugradjena čak i u autobusima, restorana
koji se nalaze u šoping centrima, vožnje kolima od jednog mesta do drugog bez i
tračka nade da ćemo naleteti na pešake ili pločnike, bez tržnica, skverova,
barova pored reka, bez života u bilo kom drugom obliku osim života unutar
ogradjenih prostora, ja sam zaplakala jer mi je bilo tako strašno tužno da
negde na ovome svetu ljudi žive na ovaj način.
'Ja bih samo želela da odem do pekara ili samoposluge i kupim hleb i
mleko ali bih htela da do tamo odem pešice, ili eto, biciklom.' 'To je
nemoguće, reče moja prijateljica, oko nas su samo auto-putevi, izlazak bez kola
je ravno samoubistvu, ljudi bi verovatno pomislili da si nekakav ludak ili
terorista'. Civilizacija na svome
vrhuncu, ispeglana, doterana, izoštrena, polirana, savršena u svakom pogledu –
naša draga civilizacija.
