Da li vi verujete u sudbinu, u Boga i andjele, u postojanje neke nad-zemaljske sile koja nas vodi ili daje znakove ili više volite da verujete u snagu ljudskoga uma i volje i njegove moći da skroji odelo života na ovoj našoj kugli koja se neumorno okreće oko sunca? Ja verujem u oboje.
Verujem da zajedno sa sudbinom tkamo vez i tananu mrežu zakona i reakcija vezanih za naše akcije, naše misli i osećanja, i da nas ta mreža u svemu prati, i da nas podržava, da svojim bićem privlačimo andjele ili djavole u svoju okolinu i da sa svešću, otvorenim srcem i čistim namerama oko sebe kreiramo paravan svesti i ljubavi koji je oko nas šta god da radili ili gde god da bili. Ali isto tako verujem da se ništa ne dešava bez našega rada, i da nam je retko šta dato na tanjiru, bez toga da u recept životnih dešavanja stavimo mnogo sati truda i tanjir znoja, šaku inspiracije i još jednu šaku kreativnosti i vrlo često čašu suza.
Sve malo, malo, se nalazimo pred raskrsnicom na kojoj biramo svoju budućnost ili budućnost svojih najbližih, sve malo, malo, je izbor samo u našim rukama i sve malo, malo, nas izabrani put vodi u potpuno druge pravce, i možda se tamo negde daleko u našoj starosti, pred smrt, kada svodimo račune sa svojom dušom, svi ti putevi spajaju u jedan, ali je nama zaista, sada i ovde, data moć izbora. Sudbina ili kako Nju mnogi više vole da nazivaju – Bog - zajedno sa našom dušom tka veo oko našega bića koji nas odredjuje i kojim se mi odredjujemo prema drugim bićima u svojoj okolini, ali boju tog vela i njegovu mustru mi svojim verovanjima, svojim načinom razmišljanja, svojim delima biramo – put kojim koračamo i brzina koraka je u našim rukama. I dijamanti i prašina se lepe za taj veo, u zavisnosti šta nam je draže i sa čime se više bavimo, sa raznoraznim strahovima ili čistotom svesnosti.
Na vama je sada da odlučite da li je ovo jedna sasvim obična neobična priča, ili jedna specijalna priča koja se iskrala iz anala mašte jedne napuštene bebe koja uporno sedi ispred prozora sirotišta brojeći zvezde očekujući mamu i tatu koji će baš nju izabrati i baš nju odneti kući da je vole najviše na svetu, ili je možda ukradena iz kutova snova neke žene koja je oduvek želela da ima decu ali joj je to Sudbina zbog nečega uskratila.
Moja je istkana još davno, dok sam bila dete, i dok sam ispred fudbalskog igrališta maštala o dvanestoro dece koje ću usvojiti i koji će sa mnom odrastati i igrati fudbal. Tada je bilo jako važno da broj bude 12, kako bi sastavili dva fudbalska tima a ja sam svoju maštariju krila od odraslih, a o njoj pričala svojim drugarima iz dvorišta, jer takve se ideje ne govore onim velikim jer oni ne razumeju moć želja, one se čuvaju duboko do trenutka kada im je vreme da provire na površinu.
Moja je isplivala na svetlost realnosti, dok sam slušala koncert duhovne indijske muzike jedne magične večeri na Malti. I sve je bilo magično – vreme toga dana, inspirisana lica tih stotinak ljudi koji su se okupili da slušaju zvuke glasa Džošue koja nas je kroz mantre odvodila daleko iznad oblaka, u svet andjela, svetlosti, mira i blagoslovenosti. I baš tada, u sred meditacije, dok sam sedela bez pokreta i daha, na stolici puštajući melodiji da me vodi, sam dobila saznanje, ne misao, saznanje, da je sada došao pravi trenutak, da je vreme da usvojim dete.
Dakle, ja do toga trenutka, a bio je kraj aprila proleća 2007, nisam imala ni jednu misao o usvajanju dece, ali sam od tada, sa potpunom sigurnošću znala da je moj put zacrtan, da je skazaljka moga časovnika otkucala dvanaest, i da mi ova inspiracije više ne dozvoljava izbor, ovaj šapat duše je postao nagon i ja ga nisam kreirala, već sam se njime povodila, njega pratila i njime se rukovodila.
Zatrudnevši, oplodjena svetim duhom spoznaje da je baš to ono što zaista želim, započela sam svoj devetomesečni kurs papirologije i raznoraznih ispitivanja od strane sociologa, psihologa, doktora i dobronamernih prijatelja i poznanikam.
'Ma to je nemoguće, gotovo je vikao moj najbolji prijatelj, sada davno bivši ljubavnik, pa ti si tako ispunjena u svome životu, voliš da putuješ, čitaš, imaš sjajan posao i prijatelje, šta se desilo sa tvojim centrom joge i meditacije, ti tako puno voliš sebe i svoje vreme, a deca će ti sve to oduzeti, postaćeš njihov rob! Nemoj očekivati da ću ti dete ja čuvati, kada ti bude muka od njega, to dugme ne može da se uključi i isključi tek tako, kako ti želiš, to nije televizor, a onda je tu i sva ta odgovornost i svi ti troškovi, pa ti čak nemaš ni partnera ko bi mogao da ti u svemu tome pomogne, ti si potpuno poludela. A pored svega ti još uvek možeš da imaš decu, zašto se malo ne strpiš, napraviš porodicu, rodiš, na kraju krajeva ako ti ne treba muškarac zašto ne odeš u banku sperme i platiš veštačku oplodnju?' Smirio se tek kada sam počela da plačem. 'Ja sam morao tako da reagujem, rekao je milujući me, ja sam morao da znam da je tvoja odluka čvrsta, da znaš šta radiš, jer ovo je potpuno menjanje životnog puta...'
A moja odluka nije bila odluka bilo kog od stotinu mojih malenih 'ja', to je bila odluka koja dolazi iz dubine, kojoj nema pitanja niti sumnje ili zamerki, koja sve zna i to onako potpuno bez-kompromisno. Tamo negde, na ovome svetu, se rodila ili se radja duša dečaka ili devojčice koju je meni Bog odredio, koja svim svojim bićem želi da joj baš ja budem majka i da mi baš ona bude sin ili ćerka. Tamo negde, na ovoj planeti, u sferi ljudskih duša, ja sanjam nju ili njega i on ili ona sanja mene i mi preskačemo vreme i prolazimo kroz dimenzije različitih stepena materijalizacije da samo za trenutak iskusimo budućnost, da samo za trenutak vidimo lice voljenog kojega rodjena majka baš sada ostavlja kako bi se ono spojilo svim karmičkim vezama Univerzuma baš za mene.
Dakle, pred mojim očima se ukazao put i na meni je sada bilo da li ću da njime kročim. I kao i pri svim vrlo važnim odlukama u životu, onoga momenta kada donesemo odluku, sve sile ovoga sveta se udruže protiv nas da provere da li je odluka pravilna i čvrsta, izazivajući na dvoboj našu volju i moć materijalizacije.
'Uh, tvoj izbor je težak, usvojiti dete nije jednostavno i gotovo je nemoguće' - davali su mi savete znani i neznani, prenoseći svoje strahove i brige na moju odluku. Najveću sigurnost u svome znanju kako je težak proces usvajanja su imali baš oni koji nikada nisu imali baš nikakve veze sa usvajanjem.
'Ne verujem da možeš da usvojiš kao samohrani roditelj – u Srbiji su zakoni protiv samohranog roditelja' – rekao mi je čovek koji je obrazovan ali u stvari nije advokat i koji se ne bavi nikakvim zakonima.
'Moraćeš da čekaš godinama i to košta jako puno para' – bila je sledeća neproverena a opet sa potpunom sigurnošću izblebetana informacija.
'Ja znam nekoga, ko zna opet poznaje nekog drugog, ko je bio opljačkan od strane agencija za usvajanje dece u Rusiji – ne moj nikako da ideš preko agencija;
'Ti radiš u inostranstvu i želiš da postaneš samohrana majka, to je ovde gotovo nemoguće' – ovoga puta je informacija dolazila od strane advokata iz Beograda – žene koja radi na usvajanju dece iz Srbije.
'Slučajevi kao što si ti su poslednji na listi čekanja, i moraju biti odobreni od strane dva ministra, tako da je najverovatnije da ćeš moći da biraš samo decu koja imaju mentalno ili fizičko oštećenje – evo ovog meseca sam imala tri inostrana usvajanja – sve su bila deca sa Down sindromom.'
'Šta ukoliko se uopšte ne slažeš sa detetom koje si usvojila – kada je dete tvoje krvi sve mu opraštaš, ali ovako, da li ćeš moći da mu oprostiš kada krene svojim putevima i kada krene da traži svoju biološku majku?' pitala me je jedna moja vrlo draga prijateljica.
'Ja verujem u svoju sposobnost za ljubav, i ubedjena sam da će moje dete tu ljubav osetiti i upoznati u potpunosti, ono će živeti okruženo mojom verom da je ono što nas je spojilo Božansko, a to je prelepa vera' – odgovorila sam joj.
'A ukoliko budeš imala sopstvenu decu, zar ne misliš da će se usvojena deca osećati zapostavljenim?' bilo je sledeće pitanje.
'Moj osećaj, u ovome trenutku, je da je usvojeno dete dato od Boga, jer zamisli samo koje su se sve sile Sudbine morale udružiti da bi se mi susreli i ušli u tako blizak odnos, dok bi dete koje radjam nosilo moj DNA – koliko god da se trudila ja u tome zaista ne vidim ništa tako specijalno. Verujem da se deca izgradjuju u svakome trenutku i da će usvojena deca isto toliko pokupiti moje držanje, moje bubice i moje radosti, koliko i deca koja su izašla iz moga stomaka.' rekla sam joj.
Psiholog iz Centra za Socijalni Rad je izgledao baš kao psiholog iz nekih naših filmova. Imao je 30-tak godina i isusovsku bradicu, duge prste i nosio je farmerice i dok me je ispitivao je pušio cigaru. Vrlo ljubazno me je primio i saslušao moju priču, raspitao se o mojim motivima za usvajanje i postavio nekoliko pitanja o mom privatnom životu kako bi ocenio da li sam podobna da počnem sa procesom za usvajanja. Posle susreta sa njim sve je izgledalo mnogo lakše i usvajanje u Srbiji nije izgledalo toliko nemoguće. 'Evo baš smo sada u procesu jednog usvajanja četvorogodišnje devojčice koja ima alergiju na gluten, usvaja je samohrana majka, doktorka – deca koja su bolesna i ne moraju da budu teško bolesna da bi bila svrstana u tu kategoriju' rekao mi je psiholog posmatrajući me iz svoje pokretne stolice. 'A da li biste vi usvojili dete Romskih roditelja?' upitao me je. 'Naravno, rekla sam, ja nemam predrasuda vezanih za Rome, a u ovom trenutku ne znam odakle će moje dete doći, iz koje će zemlje biti i koje nacionalnosti će mu biti roditelji'...
A ja sam čekala razrešenje, naš susret, moju bebu, čvrsto verujući da nisam ja koja donosi odluke, da je put već zacrtan, da se naše duše dozivaju i spajaju svake večeri u mojim meditacijama, da sada samo treba da učinim sve što je u mojoj moći da do nje što pre dodjem.
Čekam te i očekuješ me, i ja to znam, i svaki dan bez tebe je još jedan dan mučenja - šaputala sam joj kroz san. Devet dugih meseci dok ti ne dodirnem ruku, devet dugih meseci dok ti ne vidim oči, devet dugih meseci dok ne osetim tvoj dah na mojoj koži i dok ne saznam odakle si.
Da li ću te prepoznati kada te budem ugledala, da li ću imati sumnje?
Нема коментара:
Постави коментар