Drhtaji me obuzimaju
Noć se približava
Sadašnjost me opčinjava
Ne prošlost, ne ono što će možda doći!
Molim te, neznanče – zauzdaj vreme
Ne vodi nas nikud – ostajmo ovde
Zamrznuti izmedju dva mladeža - na njenoj levoj šaci
I iza njegovoga levog uha…
Kao treptaj njegove suze dok ka meni pruža ruke
I zvuk njenog besmislenog kikotanja dok drži
Bebu puža u svojoj ruci
Volim te – šapućem mu, mili moj
a on se igra sa mojim dahom
U svojoj ušnoj školjci
Volim te – kažem njoj, mojoj malenoj
a ona se pospano privija u zagrljaj
Koji vredi nekoliko miliona
Neznanče, molim te, zavaraj vreme
I ostavi nas ovde, sada, malo duže...
 |
| Snovi male dece |
2 коментара:
Snazan osecaj poetskog trenutka, i vapaj za vecnoscu istog,a vecnost trenutka je samo u poeziji.
Bravo.
p.s.ovaj komentar pisem vec treci-cetvrti put i nece da ga objave
(blogger)
moja greska - nisam dugo obilazila blog i komentare :). Hvala na poseti :)
Постави коментар