Snovi male dece

Razmenjujemo se pogledima i misli nam se prepliću sa svakim novim trenutkom koji provodimo zajedno...

Izvini što ti odmah nisam posvetila dovoljno pažnje, rekla je vlasnica kozmetičkog salona 'Ina' u centru starog Ceraka i onda se zagledala u Emine ručice, ona joj je ponosno pokazivala svoj ružičasti lak za nokte koji sam joj ja toga jutra namazala. Kao mamin, rekla je Ema. Čula sam puno o tebi, čak su te neki i sanjali, došla si u san mojoj frizerki, rekla je žena plave kose ali joj je tog trenutka zazvonio telefon, tako da sam joj mahnula pozdrav bez toga da sam saznala kakav je to bio san u kojoj je moja majušna ćerkica bila glavna ličnost. Danas sam razmišljala o snovima, koliko nas snovi odredjuju i šta nam zapravo donose. Šta sanja moj Million i šta je u snovima mojoj Emi? Ema povremeno plače u snu i ja joj tada uzmem ruku i kažem joj – ništa se ne brini mama je pored tebe; Million ne plače, možda je još uvek mali za snove...

Kada sam ja bila sasvim mala ponavljao mi se san veštice koja me proganja kroz šumu, kroz noć...

Lek za dušu

Vetar se igra sa krošnjama grana jelki ispred moga stana koji se graniči sa Košutnjakom, šumom Beograda. Izgleda da će oluja, prava letnja, Beogradska oluja.

Na i sam nagoveštaj letnje Beogradske oluje, svaki živi stvor se pomalo uznemiri, mravi na Adi užurbano odlaze još koji metar pod zemljom sakrivajući se od bujice koja će neminovno preplaviti celo okruženje, komarci se vešto provlače kroz mreže da bi se sakrili u kućama i izbegli epicentar haosa, psi lutalice zalaze dublje u napuštene podrume ostavljajući svoja letnja skloništa ispod kola, tražeći spas od trenutnog haos, mame po još jedanput okreću mobilne svojih tridesetogodišnjih sinova da im kažu da paze kako voze jer se sprema oluja, a letnje oluje u Beogradu uopštte nisu šala.

Ovako jaku bujicu i ovako teške kapljice sam još samo videla u Sidneju, u Australiji. Letnje kiše većih Evropskih gradova – Londona, Amsterdama, Beča, Berlina – su pitome kiše, one mogu da traju dugo i da za trenutak zaplaše nepripremljene stanovnike i pokrenu reke, isčupaju par stabala ili zatvore par tunela, ali one su uvek nekako prilagodjene letnjim danima i milionskim gradovime i toj tako savršenoj civilizaciji. Letnja kiša u Sidneju je kao letnja kiša u Beogradu, kada ona pada, ona ne pada, ona se stušti, surva sa neba, kao nekakva Božija šala koja je izvedena uz veliki gnev, sav saobraćaj u tom trenutku stane, jer brisači tada jednostavno ne funkcionišu, i ljudi i životinje nestanu sa ulica jer niko ne želi da bude deo takve Božije šale – isuviše je opasna da bi se olako shvatila.

napuštene bebe traže nove mame

Da li ste znali da na svetu postoji više od 10 miliona napuštenih beba i male dece, i da ukoliko ih sve zajedno poredjamo na glavne puteve Evrope, praveći ogradu od njihovih tela, oni bi nas svi sa puta gledali, dan za danom našega putešestvija od Beograda do Londona - i bilo bi nam teško da pronadjemo prorez izmedju njihovih malenih tela. Koliko dugo bi nam trebalo da zakočimo i da uzmemo jedno od te dece?

9 meseci

A u šta vi verujete?

Da li vi verujete u sudbinu, u Boga i andjele, u postojanje neke nad-zemaljske sile koja nas vodi ili daje znakove ili više volite da verujete u snagu ljudskoga uma i volje i njegove moći da skroji odelo života na ovoj našoj kugli koja se neumorno okreće oko sunca? Ja verujem u oboje.

Poklonik života

Šta je to što mene u Emi Sintayu tako fascinira? 

Šta je to što sve nas, poklonike života, koji u njoj vidimo spas, ka njoj tako neodoljivo privlači? Da li je to taj njeni potpuno svesni pogled kojeg je tako retko naći u majušnim devojčicama njenih godina, ili taj plamen koji izvire iz dubokih crnih blago nakošenih očiju, ili njena neposrednost što otapa srca i najčudnijih šetača ovom planetom? Da li je to hrabrost jednog usvojenog deteta, koje je odvedeno iz sopstvene zemlje i bačeno u krilo tamo nekakve potpuno nove Srpske mame, i okruženo tamo nekim potpuno novim stvarima i jezicima i običajima i njena nepokolebljivost da ostane živa i sretna i celovita?

Jedan dan sa Emom Sintayu u Beogradu

Koliko samo ljubavi
Koliko samo smeha
Koliko ispruženih ruku
Koje kažu
Pa mi tebe u potpunosti
Baš sada, ovde, za naše zauvek, koliko god kratko ono trajalo, obožavamo
Iskreno,
samo tako,
čisto,
po Srpski
Sa osmehom koji sve zna i sve prihvata

Beograd, glavni grad Srbije, zemlje ratnika, koja već decenijama bije neke svoje ne-racionalne bitke, Emu Sintayu, moje dete iz Etiopije, prihvata kao
Šaragansko čudo.