Snovi male dece

Razmenjujemo se pogledima i misli nam se prepliću sa svakim novim trenutkom koji provodimo zajedno...

Izvini što ti odmah nisam posvetila dovoljno pažnje, rekla je vlasnica kozmetičkog salona 'Ina' u centru starog Ceraka i onda se zagledala u Emine ručice, ona joj je ponosno pokazivala svoj ružičasti lak za nokte koji sam joj ja toga jutra namazala. Kao mamin, rekla je Ema. Čula sam puno o tebi, čak su te neki i sanjali, došla si u san mojoj frizerki, rekla je žena plave kose ali joj je tog trenutka zazvonio telefon, tako da sam joj mahnula pozdrav bez toga da sam saznala kakav je to bio san u kojoj je moja majušna ćerkica bila glavna ličnost. Danas sam razmišljala o snovima, koliko nas snovi odredjuju i šta nam zapravo donose. Šta sanja moj Million i šta je u snovima mojoj Emi? Ema povremeno plače u snu i ja joj tada uzmem ruku i kažem joj – ništa se ne brini mama je pored tebe; Million ne plače, možda je još uvek mali za snove...

Kada sam ja bila sasvim mala ponavljao mi se san veštice koja me proganja kroz šumu, kroz noć...

Lek za dušu

Vetar se igra sa krošnjama grana jelki ispred moga stana koji se graniči sa Košutnjakom, šumom Beograda. Izgleda da će oluja, prava letnja, Beogradska oluja.

Na i sam nagoveštaj letnje Beogradske oluje, svaki živi stvor se pomalo uznemiri, mravi na Adi užurbano odlaze još koji metar pod zemljom sakrivajući se od bujice koja će neminovno preplaviti celo okruženje, komarci se vešto provlače kroz mreže da bi se sakrili u kućama i izbegli epicentar haosa, psi lutalice zalaze dublje u napuštene podrume ostavljajući svoja letnja skloništa ispod kola, tražeći spas od trenutnog haos, mame po još jedanput okreću mobilne svojih tridesetogodišnjih sinova da im kažu da paze kako voze jer se sprema oluja, a letnje oluje u Beogradu uopštte nisu šala.

Ovako jaku bujicu i ovako teške kapljice sam još samo videla u Sidneju, u Australiji. Letnje kiše većih Evropskih gradova – Londona, Amsterdama, Beča, Berlina – su pitome kiše, one mogu da traju dugo i da za trenutak zaplaše nepripremljene stanovnike i pokrenu reke, isčupaju par stabala ili zatvore par tunela, ali one su uvek nekako prilagodjene letnjim danima i milionskim gradovime i toj tako savršenoj civilizaciji. Letnja kiša u Sidneju je kao letnja kiša u Beogradu, kada ona pada, ona ne pada, ona se stušti, surva sa neba, kao nekakva Božija šala koja je izvedena uz veliki gnev, sav saobraćaj u tom trenutku stane, jer brisači tada jednostavno ne funkcionišu, i ljudi i životinje nestanu sa ulica jer niko ne želi da bude deo takve Božije šale – isuviše je opasna da bi se olako shvatila.